Autorica teksta: Zlatiborka Popov-Momčinović
FRAGMENTI O VLADAVINI FALUSA U BIH KONTEKSTU
(Eko/feminizam spram falocentrizma)
U BiH sasvim izvesno vlada etnopolis, što je ubedljivo prikazao prof. Mujkić u knjizi Mi građani etnopolisa. Na promociji LGBT čitanke u izdanju Sarajevskog otvorenog centra, Saša Madacki je sugerisao profesoru da svoj rad proširi temom Mi građani seksopolisa. Pored toga, sazrelo je i vreme da se građanke osvrnu na vladavinu falusa u BiH kontekstu. Ovde se ne radi o primitivnoj zavisnosti zbog „kastracije“ i ljubomore zbog nemanja penisa, već o sveopštoj kastraciji kroz falusni, simboličko-društveni poredak u Lakanovom smislu.
Poznata jugoslovenska feministkinja Slavenka Drakulić je dala sjajnu prefurmulaciju onog feminističkog „lično je političko“ u „trivijalno je političko“. Naime po njenom mišljenju izraženom u bestseleru How We Survived Communism and even Laughed?, uzrok raspada komunizma je u njegovoj inherentnoj nesposobnosti zadovoljenja osnovnih i najbanalnijih ljudskih potreba, koje ilustruju tamponi i ulošci koje nisu imale gde da kupe Poljakinje, Čehinje, Rumunke i dr. Ovo je svakako jedan od uzroka, a još jednu relevantnu analizu je dala jugoslovenska feministkinja Blaženka Despot ukazujući na nemogućnosti socijalizma da stvori tzv. socijalističku prirodu. Stoga je za propast socijalizma dalekosežnije bitniji Černobil od nedostataka kozmetičkih preparata. Bezobzirno eksploatišući prirodu, socijalizam nije dao novu društvenu paradigmu budući da je i sam opterećen rastom i veličinom i tzv. agresivnim pojmom slobode kao etablirane slobode u kojoj su priroda, žena, objekti a ne subjekti istorije kao hegelovskog ozbiljenja slobode. Iz tih razloga, Despot feministički pokret analizira zajedno sa ekološkim pokretom, uvevši ekofeminističke narative i na ove prostore. Na tragu ovih Blaženkinih navoda, i Slavenkinih iskričavih tvrdnji o tzv. mudologiji kao lažnoj naučnoj disciplini, nastao je i ovaj osvrt na vladavinu falusa u Bosni i Hercegovini.
Vladavina falusa se može ilustrovati zaista u brojnim situacijama, od onih trivijalnih pa do visokoparnih situacija naše Velike politike. Jer, da je veličina bitna, uvereni smo na svakom koraku, od nivoa obične, mikro interakcije pa do Velike politike. Kada se npr. na Federalnoj televiziji izveštava o zbivanjima u bh. manjem entitetu, vidimo da je onih 2% isto što i 2 cm iza kojih se krije glad i žeđ za dominacijom. Mora se biti veliki i stalno i iznova dokazivati svoju veličinu. Patriotizam je jedna takva falusna kategorija koja zahteva stalno utrkivanje i dokazivanje. No, startne pozicije pri tome nisu iste, jer može li se odrediti da li je veći Bosanac i Hercegovac neki npr. profesor koji predaje na nekoliko domaćih i stranih univerziteta i rado je viđen gost NVO sektora (gde sigurno ne volontira!) i svoje bosanstvo i hercegovstvo redovno inkasira, ili sa posla otpuštena samohrana majka troje male dece. Dobra je i ilustracija poznati duel Jovanović-Dodik, koji je gotovo mesec dana bez presedana punio facebook statuse. Dok su jedni oduševljeno pravili slavopojke Jovanoviću, drugi su ga nazivali izdajnikom, srpskim zlotvorom i sl. U samom nazovi dijalogu nije bilo bitno šta je samom društvu potrebno, liberalna proevropska politika ili pak narodnjačka (koja doduše tvrdi da je takođe proevropska). Bitno je bilo ko je Veći Srbin i veći mačo, beogradski frajer, cool lik iz „kruga dvojke“ koji je ušao u politiku bez dana radnog staža ili pak robusniji lik koji na kampanjama rado zapeva u šatoru uz prasence koje se okreće. Nije ni čudo što je facilatorka ovog tobožnjeg dijaloga često zamuckivala i osećala neskrivenu nelagodu dok je postavljala pitanja. Isto tako je zanimljiv i slučaj našeg platformaškog Velikog političara koji nas kao i njegovi preci želi isporučiti u svetlu budućnost. Za njegovu političku veličinu, mi smo samo jajašca koja će on oploditi svojom društvenom vizijom i nekom novom tehnikom bespolnog začeća. Arogancija zbog vlastite veličine, izbija na svakom koraku i u svakom gestu i kroz neverbalnu komunikaciju…
Pored političara, zanimljiva je i pojava tzv. bh. estradnog naučnog radnika koji odražava ovaj falocentrični poredak, umesto da ga demistifikuje. O kojoj god temi da se radi, on je taj koji je pozvan od nekih viših sila da protumači stvarnost u medijima- tumačenje nekakve istorijske istine je naravno sporedna funkcija, glavna funkcija je promocija njegova veličine. Kao božićna jelka koja je ne samo previše kičerski okićena već je i zaboravljena i ostala da svetli do u proleće, ova naučna veličina zaista izgleda groteskno kao i pomenuta zaboravljena božićna jelka. Ako su nekad veliki mislioci bili oni koji su kritikovali tzv. medijsku i drugu industriju zabave, sada je veliki mislilac onaj koji je njen deo i koji učestvuje u proizvodnji falocentričnog znanja i društvenog zdanja.
Drugi neki primeri su, na Slavenkinom tragu banalniji ali verovatno stoga i živopisniji. Npr. svoju veličinu manifestujemo odlaskom u tržni centar i svoju ljudskost potvđujemo brojem kupljenih proizvoda i plastičnih kesa koje tegarimo a koje se ne mogu reciklirati. Ovakvim kabadahijskim odnosom spram prirode, potvrđujemo da smo iznad nje, veliki i nedodirljivi. Ili pak vožnja tramvajem, koja podseća na darvinovsku borbu za opstanak- jer jači je taj koji će zauzeti mesto, gurajući se, laktajući se i gazeći sve oko sebe. Sećam se jednog svog iskustva u periodu svoje rane trudnoće koju uvek prate mučnine. Ušla sam u tramvaj i ugledavši prazno mesto hitro sam sela za isto. No, to je i pokušao stariji čovek koji je iste sekunde osuo paljbu što sam mu uzela mesto. Ja sam mu diskretno rekla da mi je iz tih i tih razloga muka ali me nije ostavio na miru i počeo da viče gde ti je stomak, kao da ne možeš u isto vreme biti trudna i nemati veliki stomak! (očigledno je bio uz svoju suprugu dok je/ako je ona bila u takvom stanju!). Tramvaj je postao tako jedan mali teatar, gospodin se nije osvrnuo na činjenicu da u našoj blizini postoji i desetak pubertetlija koji razbaškareno sede i samozadovoljno i pozicionirano posmatraju naš sukob. Ih, što dići muškarca kad je tu žena, pa nekada su naše žene ljubile muškarce u ruke i jele ostatke večere. Na kraju je jedna devojka (gle čuda!) ustala i ustupila mesto, no nije prestao da se okreće prema meni i da mi jetko dobacuje. Srećom, izašao je na sledećoj stanici. Jedva sam se uzdržala da mu ne pokažem onaj prst kroz prozor jer falus je falus, ali sam ipak savladala ovaj primitivni zov falusa u sebi. Trivijalno je stvarno političko…
Još jedan zanimljivi doživljaj sam imala kada sam išla u našu Nacionalnu univerzitetsku biblioteku da uzmem ISNN broj za časopis Diskursi. Ušavši u kancelariju dočekao me je zavodljivi, slatkasti miris parfema našeg novopečenog političara, koji je čini mi se, tražio ISBN broj za knjigu svojih, već napisanih političkih memoara. Krajičkom oka me je posmatrao da li sam ga prepoznala i izvadio svoj mobilni telefon dostojan direktora Pentagona. Jer, po banalnoj logici ovog čuvara javnog interesa, što veći display, to veći čovek koji ga poseduje. Pogledala sam na sat na svojoj istrošenoj Nokiji koja je još uvek u funkciji. Uposlenica me je pogledala i nasmejala se krajičkom oka. Kad je naš političar izašao, ostavivši za sobom preveliku količinu mirisa da nas i dalje podseća da je on taj koji je bio ovde, počele smo glasno da se smejemo. U tom momentu smo bile sestre koje su prozrele falocentrični svet bh. politike trivijalnog. Ova uposlenica svojom predanošću poslu koji obavlja faktički godinu dana bez plate i zdravstvene zaštite, noseći na svojim plećama veliko zdanje ove institucije, simboliše „veličinu“ bh. falusne politike u kojoj institucije kulture propadaju, ali je i svojom prirodnom, neusiljenom ljudskošću dijalektički ukida.
Usudimo se izaći iz ovog neprirodnog, falocentričnog poretka. Napustimo svet bahatog, agresivnog androcentrizma. Usudimo se reći da je, kao što su navele aktivistkinje Fondacije CURE, feminizam taj koji je sposoban da nas izleči (to cure- engl. lečiti, izlečiti). Jer, promena našeg društva je povezana sa promenom odnosa spram prirode, i spram žene.
