Kolika je konzumacija ljudskih prava?
Zoe Gudovic
Održana je PARADA PONOSA. Ovo je nekako četvrti put da je pokušano da se organizuje, okuplja, šeta, pokaže da u Srbiji lezbejke, gejevi, trans i queer ljudi postoje. Kako god se nazivaš i kojoj god grupi pripadaš, slobode misliš da imaš ali je i nemaš.
Posle 2001. i krvavog epiloga povredjenih pripadnika/ca LGBTQ zajednice ali i policije, posle 2004. zbog najave i pretnje odustalo se, posle 2009. kada je držala zabranila Paradu bilo je neizvesno da li je 2010. ta NAŠA godina Ponosa.
U medjuvremenu su fašisti i klero-nacisti pri svakom okupljanju queer populacije, ili napadali i povredjivali osobe kao što je situacija sa Queer Beograd festivalom 2008, ili su najavljivali postavke bombi kad god bi se organizovala neka dešavanja.
Posle tuča, krvi, bombi, nasilja ipak se juče na ulicama Beograda desila šetnja.
Beograd je juče bio ratna zona. Ja sam na momente imala flešbekove. Mislila sam gotovo je. Probijaju kordon policije i pomahnitala gladna masa dolazi po svoje. Dal sam plen, krv koja je potrebna da se izlije, dal sam meta koja svima smeta? Šta sam i ko sam?
Posle krvoprolića 2001. ja sam ostala nekako pribrana i zajedno sa drugom Saletom vodila ljude u Urgentni centar, tri devojke koje su zadobile teške telesne povrede. Posle 2008. i napada na učesnike/ce Queer Beograd festivala ponovo sam se našla u kolima hitne pomoći sa povredjenim ljudima, gde sam kao i 2001. u bolnici rekla da su nas napali fašisti, a lekari se cinično nasmejali pa kažu: U Srbiji nema fašista!
Žurka sa doktorima, policijom, policijskom istragom, sudstvom da se dokaže da su nas fašisti napali, je igra bez prestanka. Na takve žurke nije baš zabavno ići sem ako baš niste u teškom SM fazonu.
Imala sam dilemu dal ovaj Prajd da podržim i odem. Razne dileme vrzmale su mi se po glavi. Ne nikako dal je pravo vreme, jer je vreme trebalo da bude još 2002, nego političkog karaktera, odsustvo lezbejki, trans zajednice. Estradno manipulisanje i od strane organizatora. Nisam lezbejka kojoj je Jelena Karleuša inspiracija, niti bilo kakva turbo estetika moja zanimacija.
Kompromise sam razne sa sobom pravila, pa sam tako i odlučila. IDEM NA PARADU!
Beograd je grad u koji sam ja zaljubljena. On je te subote bio sunčan i tako lep. Mislila sam ovo je neka ili inscenirana slika meteorološkog zavoda ili se sunce raduje nama.
Policijske snage naoružane od domalog prsta do poslednje tačke temena bile su svuda oko mesta gde se Parada održavala.
Moje prijateljice i ja smo otišle do parka Manjež i susrele nasmejana lica. Svi su se grlili, bili srećni. Bilo je dosta nas koji smo na razne načine uključene/i u ljudsko pravaške aktivnosti, i borbu za pravdu i bolji život, ali najveća radost mi se desila kad sam videla toliko pozitivnih strejt prijateljica i prijatelja, starijih ljudi, neki hrabri ljudi doveli su i decu. Sve je bilo kao neka čarolija.
Šetnja je krenula posle obraćanja par ljudi iz zemlje i inostranstva.
Kako se u jednom trenutku čulo kreće šetnja, mene je jeza prosvirala i pomislila sam: biće sve ok! Naravno da je bilo, okruženi sa 5 400 policajaca, bili smo daleko od očiju sveta, realnosti. Imala sam osećaj holokausta, ali bez smrtnih ishoda. Sve vreme sam dobijala informacije od prijateljica koje su ostale u kućama da se grad demolira, da su zapaljena sedišta pojedinih stranaka, da je kamenovan MAMOGRAF dok su pacijentkinje i doktorke bile u njemu.
Opet ruše i pale Beograd. Opet opravdanje za fašističko divljanje da im smetaju lezbejke i gay osobe. Pa udrite po državnoj imovini, koju i mi lezbejke plaćamo. DOKLE!
Posle žurke koja je više ličila na parastos, jer kako da se radujem kad dobijam spolja sve te informacije, zatvorena kao divlja zver, krenula je panika oko evakuacije. Staviše nas u maricu, u kojoj se pokazala solidarnost na najvećem stupnju jer smo jedni drugima na glavama stajali, ali smo se u tom stiskavcu baš zabavili i osetili tu lepotu postojanja svih nas koji smo deo sistema. Od Roma/kinja do strejt ljudi, lezbejki i pedera. Sve na dva milimetra marice.
A kad u kući sve jedna ružna vest sustiže drugu. Kolika je šteta načinjena, šta je sve razlomljeno, pokradeno, uništeno.
Izjave političara bile su korektne i bila sam u fazonu: Da li se budimo ili se trudimo, nešto moramo da uradimo???
Naravno naš gradonačelnik ima svoj stav o paradi, ali mi je još bitnije da LGBTQ zajednici obećava još gore dane i homofobiju na sve strane. To je poruka koja treba do mene da dodje. A ne hvala, Djilase ti idi u svoje odaje a neka neko drugi na tvoje mesto dojaše ko ima više hrabrosti, svesti, snage i pameti da nešto promeni.
Na sve strane se propagira i vest da su protiv parade bila okupljena DECA!deca! Deca!
Koja deca?čija deca? Obraza i srpskih dveri, Naših ili još koje kakvih.
El se ovde mešaju babe i žabe ili smo decu zamenili za fašiste!
PARADA PONOSA SE DESILA.
Velika zahvalnost i veliki posao koji su uradili policajci!
Da nisu radili svoj posao, da nisu bili sa nama na ovaj bitan dan za sve a ne samo za pedere i lezbejke, sigurno sve ovo ne bih ni pisala. Ne bih bila ni izlomljena već pojedena. Jer vandalizam je u ovom slučaju zaustavljen da ne bi došlo do kanibalizma.
Oj Srbijo koliko još ima da se gura, pa sve kasnimo ali ipak se pomeramo.
