Ne kajem se ni zbog jedne sekunde provedene sa CURAMA

Pre tačno četiri godina našla sam se na najužasnijem mogućem dejtu. Provela sam šest sati sa tipom koji mi je objašnjavao zašto ima nisko samopouzdanje. Da li zbog toga što sam „dobra duša“ ili jednostavno ne umem da kažem ne, ostala sam zaglavljena. Vrlo mlako objašnjenje za jednu feministkinju, znam, ali učim. Razumite me! Na povratku do kuće smejala sam se sebi i razmišljala „Marija, da li je realno da si upravo bacila šest sati svog života na ovo?“. To je bio ključan momenat u kome sam odlučila da više neću nikome poklanjati svoje vreme i da ću se truditi da ga što kvalitetnije iskoristim.

Kakve to sad veze ima sa CURAMA? Oh, i te kakve veze! Naime, septembra 2019. godine upisala sam master studije roda na Centralnoevropskom univerzitetu u Beču i Budimpešti. Tema kojom sam odlučila da se bavim je rodni aspekat civilnih mehanizama pravde u Bosni i Hercegovini.  S obzirom da je tema vezana za civilni sektor trebalo je da odaberem organizaciju u kojoj ću obavljati praksu i svoj istraživački rad. Kako se radi o svakodnevnom odlasku u određeni radni prostor, interakciju sa ljudima, trebalo je ipak odabrati organizaciju koja je gotivna i kojoj želim baš da dam svoje vreme i da ga ne bacam kao na onom dejtu. U toku svog mapiranja organizacija nailazim na CURE i naravno da se setim Pitchwise, priča o njihovim aktivističkim akcijama i koliko su genijalne i kažem sebi „Marija, ti moraš ići kod njih!“.  Pišem brzo mejl predivnoj Deniji (Otkrivam koliko je predivna tek u Sarajevu) i držim palčeve da mi odgovori barem do kraja nedelje. Ma, ni 15 minuta nije prošlo od mog mejla i Denija se javlja sa konstruktivnim pitanjima, zakazuje sastanak i planira praksu, pravu avanturu u CURAMA.

Mesec dana kasnije nalazim se u Sarajevu. Svaki put kad bih otišla u Sarajevo osećala bih se kao uljez i kao da ne pripadam tu. Neku ogromnu tugu, stid i teskobu koju je teško objasniti. Kada bih prošla pored Gradske vijećnice ili pored parka sećanja na decu stradalu u ratu, imala bih neopisiv osećaj i potrebu da se izvinjavam ljudima koji žive tu i da prihvatim krivicu, breme onoga što je počinjeno. Ali bih uvek samo brzo prošla i pokušala da ne mislim o tome. Sada je bilo drugačije, morala sam da mislim o svemu. To je bio cilj mog istraživačkog rada i moja misija u CURAMA. Ni slutila nisam te prve nedelje da će Sarajevo, grad tuge, stida i teskobe u mom sistemu postati u stvari grad ljubavi, prihvatanja i nežnosti.

Prvog radnog dana sedam za Selmin sto koja je u tom momentu na terenu i razmišljam ko je Selma, jednostavno želim da upoznam sve ljude što pre. Samo nedelju dana kasnije saznajem da Selma  faca što bi rekli mi u Beogradu, ili ti raja što bi rekli u Sarajevu. Prvi bliži susret sa Selmom imala sam na povratku iz Konjević Polja, nakon obeležavanja 25 godina od genocida u Srebrenici. Taj dan je bio težak za bilo koji vid osećanja, kontemplacije. Razmišljala sam šta radim tu, da li imam pravo da istražujem uopšte bilo šta na temu pomirenja, kako mogu biti nepristrasna, šta bi trebalo napisati, a da ima akademsku važnost, i da li ima smisla pisati, i šta reći uopšte. Ali Selma i druge CURE su u tom istom danu vratile smisao svemu i to na najneobičniji mogući način. Ponele su preko četrdeset gajbi malina koje su proizvele žene preduzetnice i povrtanice u Konjević Polju i raspodelile po Sarajevu. Sezona prodaje malina je bila stravična zbog korone i one jednostavno kao male preduzetnice nemaju mogućnost da plasiraju svoju robu na tržište. Tog 11. jula smo Selma i ja provele nekoliko sati u popodnevnim časovima vozeći maline po uličicama Sarajeva, ili mahalama što bi rekli. Bile smo pravi tim koji je rešio da promeni svet na makar par minuta ženama koje se bore za svoju egzistenciju. Pričala sam joj o dečku koga sam upoznala u Sarajevu, a ona o svojim bivšim ljubavima. Vreme je proletelo i tako smo došle do poslednje stanice u Istočnom Sarajevu gde smo dostavile našu poslednju gajbicu malina. Na samom kraju naše mini avanture i u povratku do kuće, Selma uzvikuje „Milicaaaa!“. Apsolutno nesvesna šta se dešava, Selma okreće auto, staje pored bake i pita je kako je, i daje joj svoje borovnice, jer zna da Milica najviše voli borovnice. Mašemo joj i odlazimo. Gledam u retrovizor Milicu koja i dalje stoji zatečena sa suzama u očima. Taj trenutak solidarnosti, ljubavi, posvećenosti, davanja ostaće mi urezan do kraja života. Nije stvar u borovnicama, ni vožnji malina, ni pomaganju ženama preduzetnicama, već u strasti da promeniš sutra i da veruješ u pomirenje, jednakost, solidarnost.

E, takve su sve CURE. Inspirativne heroine koje menjaju svet, Denija i Medina kroz svoju edukaciju devojčica, Vildana kroz svoj politički aktivizam, Vedrana, Sanda i Sabina kroz radionice integrisane bezbednosti za mlade aktivistkinje, i Jadranka kroz svoje povezivanje svega u jednu predivnu celinu. Naravno da one rade mnogo više od toga, ali teško je opisati praksu i svaku od njih na način na koji zaslužuju. Svaka od njih je donela ljubav i inspiraciju u Sarajevo. Mogu samo zaključiti na kraju kvalitetno provedenih mesec dana sa CURAMA! Ne kajem se ni zbog jedne sekunde provedene sa njima!